УЈЕДИЊЕНИ СРПСКИ ЕМИРАТИ

Дошао је Шеки. Слетео је у Београд аеропланом, додуше много већим од оног што се Жвалавом и Млађи Чаробњаку укварио кад су му били у гостима – али ипак не највећим што је слетао на „Теслу“. Зато су снисходљиви медији морали мало да се потруде, јер, ипак Шекију треба да је највећи, зар не?

И тако, да л после толико улизивања ил из пуке љубави према Сорабији и свему српском, Шеки је обећао милионе авионе, ма на ангро, само нуле на чеку да допишемо; купиће по` Србије, а другу половину добити на поклон, на 100 уложених миља частићемо га двоструко, бар у обрадивом земљишту…

Међ` гомилом овлажених девојчурака, које су недељама покушавале бар да их богати Шеки види („Шеки ожени ме!“), а кад их види – самоуверено вероваше – да тако реше основну егзистенцију себе и своје породице, баја који кад скине арапске `аљине, руку на срце, изгледа к`о наш Мандов са Бувљака, напалио се на некакву сељанчицу што поје народњаке. Бед лак, ђевојке, можда сте ви фине, али дронфуља је дронфуља.

Скокнуо је Шеки и до Маракане, упознао легенду, додирнуо га и смејао се с њим сви зубе да се беле, вид`о је уживо трофеј из Барија, можда ће и ту да остави какав кусур; сваки динар је злата вредан, да Ћора врне неки дугић (деминутив од дуг)…

Да све буде у духу братства и јединства – Шеки нашег Жвалавог зове „брате“ (не бих да будем грозан, можда му ни дечкићи нису страни, Жвалавог бар има у висину, а зна се да се ниски ложе на високе), а Млађа му је открио неке мађионичарске трикове с новцем (оно како испари па се појави и сл.)… Ако је дронфуља певаљка за пар песама добила најскупљи шампањац и 101 ружу, а келнер 500 долароида само за макроисање, колико ли ће Жвалави и Млађа да се огребу за „изволи дер брате заграби од Србије колика ти шака богаташка“?

Да све буде као добра латиноамеричка серија, сад ће Рује да буду љубоморне, јер, ем нуде мање ђенги, ем су на поклон добили само НИС и још пар полупропалих фирмица, ем се чак ни наше јаднице не пале на њих (које су њихове рибе одавно одхебале и траже прилику по Јуропи и Америки), за Звезду цепидлаче да л ће да дају ил не, а и Гробар их ипак нешто мање воли но Сорабију…

У дубокој илегали Ђитлер плаче, јер се богате белосветске младожење у време власти његовог политичког оца – ког је, у духу најсветлије српске традиције, политички ликвидирао (добро, овај му је и сам поприлично помог`о) – нису тако отимале о добродржећу удовицу Сорабију.

Џаба толико навучених „експерата“ из иноземства, домаће радне снаге која је толико добро успела у светским финансијским круговима да је једва чекала да се врне у Сорабију; џаба Ђитлеру такви маркетиншки послови кад себи и својој мафијашкој организацији није прибавио славу довођења Шекија, већ је то пошло за руком другој мафијашкој породици…

Тако Ђитлеру није преостало ништа друго до да, попут сваког импотентног мушкарца, прибегне сили – СА одреди, паравојна формација ДС, некаква Комунална полиција, наставила је да премлаћује људе… Ало, бре, Сораби (трас!), шта сте се напалили на неког Шекија (пљас!), он ли ће да вам донесе посао (бум!), паре (бем!), бољи живот (бам!), здравље (бенгеле!), он ли ће да убије корупцију (кврц!), оздрави привреду (крк!), уреди школство (шљис!), оздрави здравство (трес!)…

Мени све ово мало личи на период од пре двадесетак година, када је малоумни Шешељуга пронашао негде некога јадничка, прозвао га директним потомком Немањића и Романова и шетао као мечку по Сорабији убеђујући српску џуџу и опанак да у том, једином аутентичном примерку плаве крви, лежи спас и сав потребан лек за тешко болесну Сорабију.

А болес` је за те две деценије поприлично узнапредовала…