ЦРНОГОРСКИ ЈУНАЧКИ БОЖИЋ

 

Да није било Божића на Мојковцу, не би било Васкрса на Кајмакчалану.

Не знам да ли је ова, прилично епска реченица, заиста израз Василије Вукотић, ћерке сердар Јанка, па ју је касније преузео владика Николај, или је једна од оних догматских конструкција типа „чувајте ми Југославију“, настала у сасвим другој „кухињи“, па онда „пришивена“ Василији, или је ипак касније ауторско дело владике Николаја Велимировића, како неки тврде, али, како год да је настала – реченица је вишезначно тачна.

Краљ Никола и ђенерал Јанковић са члановима Врховне команде

Краљ Никола и ђенерал Јанковић са члановима Врховне команде

 

Као што је тачно и оно поређење да је Мојковачка битка, свакако једна од најславнијих епопеја Црне Горе и њене војске, „Црногорски Термопили„. Велика победа над неупоредиво надмоћнијим непријатељем, жељним да малу, али дрчну краљевину казни због срамоте коју му је дотад нанела у Првом светском рату (највише због чувеног продора до Сарајева), и упорног одбијања да склопи сепаратни мир са моћном Царевином. Пирова победа, на жалост, јер велико жртвовање није окончано наградом, већ „нагрдом“.

Обраћање сердар Јанка војницима Прве санџачке дивизије:
“Моји соколови, Бадњи дан и Божић су стара слава наше јуначке Војске! Знају то они и зато ће сјутра жешће него данас, навалити да нас униште, заједно са тим светињама. Зато, Петре (командант Прве санџачке дивизије, бригадир Петар Мартиновић, прим. аут.), мораш их одбацити и повратити наше изгубљене положаје на Бојној Њиви и Улошевини по сваку цијену. Друге нам нема…”

У том моменту, црногорска војска је била једина оружана сила на страни Антанте на Балкану, која се Централним силама супротстављала плански, организовано, па чак и делимично офанзивно. А дивизијар сердар Јанко Вукотић вероватно најуспешнији савезнички официр.

Сердар Јанко Вукотић

Сердар Јанко Вукотић

 

Мојковачка битка заправо је само јуначко финале велике Мојковачке операције, у којој је гро црногорске војске скоро четири месеца штитио одступницу српској. А то финале значи да је највећа организациона групација црногорске војске, названа „Санџачка војска„, коју је чинило 2/3 укупних људских ефектива те мале државе, људи исцрпљених, гладних, без довољно оружја, муниције и опреме, у два божићна дана – за Бадњи дан и Божић 1916. – до ногу потукла аустроугарску војску. Главни удар поднело је око 6.500 црногорских бораца, на које је нападало више од 20.000 Аустроугара. Губици су, на жалост, били страшни, а укупно плаћена цена још страшнија. Изгинуо је цвет црногорске школоване омладине, распоређен у три регрутска батаљона (коришћени су, данашњим терминима речено, као „специјалци“), нешто што би могли да упоредимо са српских 1.300 каплара. Према подацима београдског Војно-историјског института, само у борбама 6. и 7. јануара бројно стање ових батаљона сведено је на по око 150 војника од 716 колико је, по регрутским пописима, имао сваки батаљон у почетку рата. А две недеље по окончању битке црногорска војска је први пут у историји капитулирала, а држава практично престала да постоји. Један од разлога је свакако чињеница да је груписањем снага на северном фронту, јужни, ловћенски, остао практично небрањен: свега неколико хиљада Црногораца насупрот две целе аустроугарске дивизије.

Божо Бауцал, који је тог 7. јануара јуришао са Трећим регрутским батаљоном на Бојну њиву, стратешку тачку на мојковачком војишту, описујући те прве јурише, записао је:

“Борци иако премрзли, скоро боси и голи, гладни и уморни, у стољетној шуми, по снијегу и леду, са старим и ислуженим “московкама”, са оно мало муниције, без таина и са мало бајонета силно су кренули у јуриш… Наши јунаци, Спартанци по рођењу, чекају команду, послије које, одједном, из свијех грла, јаче од громова, одјекује: “Напријед! Ура!”. Наши команданти са искусним сабљама, подвикују – “За мном јунаци!”… Непријатељ грми, сипа челик и олово, јер га има и превише. Наши гађају прецизно – сваки метак мора оборити непријатеља. Штеде муницију на најбољи начин, јер остати без ње је кобно, а кад нестане, онда раде бајонети, ускаче се у ровове – настаје рвање и општа кланица”.

 

 

НА ИСТИ ДАН ДОГОДИО СЕ И БРОДОЛОМ „БРИНДИЗИЈА“

 

 

Црногорска војска у Првом светском рату, бројала је 48.000 људи под оружјем, и то је био прилично натегнут мобилизациони максимум. Иако је формацију чинило шест дивизија, оне практично као такве никад нису ратовале, већ су бригаде, па чак и батаљони прераспоређени у четири оперативне групације, чија се величина мењала у складу с потребама фронта. Били су то „одреди“ – Старосрбијански, Ловћенски, Херцеговачки и Санџачки, овај потоњи после „повећан“ у „војску“, састављену из две нове дивизије. Иако је рат дочекала са дивизијарем сердаром Јанком Вукотићем на челу своје Врховне команде, Црна Гора је убрзо (крајем августа 1914.) добила новог Начелника штаба ВК, српског генерала Божидара Јанковића. Званично, да би се боље координисале операције две савезничке војске (и ЦГ је имала свог делегата у српској Врховној команди), по документима – био је то резултат јаког руског притиска (касније се показало да су Руси још са сменом династија у Србији „отписали“ Црну Гору), а по мишљењу неких историчара, краља Николу су на то приморавали и неки западни савезници. После Јанковићеве оставке (званично, био је револтиран црногорским самовољним заузимањем Скадра – што Србија и Русија никако нису имале у плану – а неки историчари тврде: јер није хтео да даље спроводи руски и српски план о нестанку Црне Горе), средином 1915, на то место је именован његов дотадашњи заменик пуковник Петар Пешић.

Црногорска војска

Црногорска војска

 

Управо око личности пуковника (до краја активне службе армијског генерала) Пешића, и плету се највеће контроверзе због пропасти Црне Горе у Првом светском рату.

Прва контроверза је и основна: да ли је уопште требало да дође до Мојковачке битке. У моменту одвијања ове битке, главнина српске војске није била угрожена, многи делови су већ напуштали Скадар, остатак је увелико одступао од Подгорице ка Скадру, само су мањи делови били на правцу Андријевица – Подгорица и у области садашњег главног града Црне Горе. „Заслуге“ за ову битку неки историчари приписују управо Пешићу. По њима, он је намерно, смишљено и систематски – свакако, не на своју руку – радио да црногорску војску, „доведе у очајан положај“, да она има велике губитке, капитулира и да је дискредитује у очима савезника. То је у неколико наврата после рата признао и сам Пешић, иако постоји и могућност да је тиме себи само дизао цену у новој државној номенклатури. Чињеница да је награђиван и војним и дипломатским мисијама као и атрактивним наименовањима, показује, међутим, да би све могло да буде истина.

Браниоци Мојковца

Браниоци Мојковца

 

Да до Мојковачке битке није дошло, или бар да на том фронту нису ангажоване толике црногорске снаге, вероватно би био одбрањен Ловћен – после чијег су освајања и заузимања Цетиња, Аустроугари фактички пресекли и теоријску могућност да се црногорска војска повуче за српском. То је друга контроверза, у чији прилог иде и чудна одлука савезничке Србије да не одговори на захтев Црногораца и не упути своје још присутне снаге у реону Подгорице, у помоћ Ловћенском одреду, са изговором да су „војници уморни, гладни и слабо опремљени“. Посебно кад се зна да су тек црногорски војници били итекако гладни, преуморни и никако опремљени.

Кад је 10. јануара 1916. године, код Берана, сердар Јанко Вукотић добио депешу да је Кук на Ловћену пао, одговорио је: „Пошто је цијела Црна Гора Ловћен, борићемо се до посљедњег.“

Трећа контроверза је – ко је краљу Николи давао погрешне информације, а сердар Јанку дојавио за пад Ловћена много пре него што је Ловћен пао? Да ли је то део некаквог тајног плана направљеног на релацији српска – руска влада, и обећања о изласку Србије на море? Те чињенице су остале неразјашњене и историчарски забашурене после целог века, као и многе друге ствари везане за односе Србије и Црне Горе, њихову (не)сарадњу у Великом рату, однос према Црној Гори по уласку српских трупа, и тако даље. Чињеница је да је годишњица Мојковачке битке први пут обележена тек 1940. као што је чињеница да су неки „дворски“ историчари у Београду ушли у круг интрига које је Пешић послератно ширио нештедимице, и жестоко пљували по улози Црне Горе у рату (др. Владимир Ћоровић и др. Владан Ђорђевић, нпр), док су неки аустријски историчари и српски историчари др. Петар Опачић, др. Саво Скоко и Велимир Терзић, на пример, писали кудикамо коректније и афирмативније.

Краљ Никола

Краљ Никола

 

Последња контроверза је врло честа тврдња да је уништење Црне Горе као државе био, у ствари, план великих сила (што је, само по себи, и стварање Краљевине СХС, а шта се показало као фатално по све учеснике „пројекта“), и да је Мојковачка битка само део тог сценарија у коме је, опет, пуковник Пешић одиграо „сјајну“ улогу, надмудривши храбре, али детињасто уображене, кочоперне, али наивне Црногорце, и испоручуо целу државу Србији као ратни плен. Наравно, сулудо је веровати да је он радио на своју руку. Врло је интересантан и историјски податак да је руска царска кућа Романова, упркос породичним везама, још 1903. одустала од Црне Горе као независне државе, и ту можда треба тражити логику у плану краља Николе да се уместо унитарне државе прави конфедерална заједница јужних Словена. Интересантно, а индиковано за ову контроверзу – неколико мањих јединица из црногорског Старосрбијанског одреда (бранио је границу према Албанији), и делови два батаљона послатих да заштите фронт код Старог Бара, које су се на своју руку повукле за српским трупама до Грчке, иако реорганизоване и назване „Црногорски батаљон“, убрзо су преименоване у „батаљон Срба добровољаца“.

Углавном, борбе на мојковачком ратишту, после велике победе  вођене су још неко време. Али то нису били онако жестоки окршаји какви су били 6. и 7. јануара, па је непријатељ лако и без већих напора одбијен, уз мало губитака.

Званични подаци говоре да је црногорска Санџачка војска давала отпор све до 18. јануара, када је добила наредбу за повлачење према Подгорици и Скадру. Касно.

Пуковник Петар Пешић поднео је оставку 20. јануара. Црногорска влада је 21. јануара, новом начелнику штаба ВК, дивизијару сердару Јанку Вукотићу упутила следећу наредбу:
„Наредба цјелокупној црногорској војсци бр. 128 начелнику штаба Врховне команде, господину дивизијару Јанку Вукотићу, Подгорица.
Пошто је Њ. В. краљ одсутан из земље, то је краљевска влада а на основу члана 16 земаљског Устава, преузела власт и ријешила да се војска разиђе са положаја и остави оружје у оружним магацинима – те према томе она више и не постоји, него само народ.
На основу овог Ви се разрешавате дужности начелника штаба Врховне команде и стављате се на расположење…
Наређује се свим командантима да горње саопште свим подручним јединицама, пред стројем…”. Наредба је саопштена 22, а капитулацију је бригадир Јово Бећир потписао 25. јануара.

Споменик Мојковачкој бици

Споменик Мојковачкој бици

 

Војска је распуштена, окупационе трупе преузеле су оружје из складишта, многи официри и угледници су интернирани. Дивизијар Јанко Вукотић је тако интерниран у заробљенички логор у Мађарској – Болдогасон, потом у аустријски логор Карлштајн, а онда у Осијек. Из Осијека се вратио у Црну Гору тек крајем новембра 1918. године, када су је већ биле заузеле српске и савезничке трупе. Одбио је позив краља Николе да оде у Париз и укључи се у нејаку Црногорску владу и акције усмерене на рестаурацију црногорске државе и повратак краља Николе из егзила. Да ли из љутње на краља, да ли због става породице, или из неког трећег разлога, остало је нејасно. Тек, ставио се у службу нове државе, прихвативши наметнуту реалност да „више нијесмо Црногорци него Срби“ и више него ружну улогу у фактичкој окупацији Црне Горе, гушењу црногорске независности и националности насилно и противправно – што му инденпендисти ни дан данас не опраштају. И због чега се незаслужено у други план гурају сјајни војнички и стратешки успеси најшколованијег црногорског генерала, а истичу издаја и продаја Црне Горе и Црногораца.

 

1бој 21boj

Ево какво виђење свега има некадашњи лидер ЛСЦГ, Славко Перовић


Фото: vijesti.me, facebook.com, google.com, palelive.com, лична архива

Литература:

М. Зеленика: „Рат Србије и Црне Горе 1915.“, Војно дело, 1954.

Војно-историјски институт ЈНА: „Операције Црногорске војске у Првом светском рату“, 1954.

 

 

 

Save

ПОДЕЛИ:

1 thought on “ЦРНОГОРСКИ ЈУНАЧКИ БОЖИЋ”

  1. Rečenica uopšte nije bila tačna i predstavlja opravdanje, za učinjeno nepočinstvo, a Kajmakčalana bi bilo svakako jer je to bio interes velikih sila.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *