УРУШАВАЈУ МЕДИЈЕ – УБИЈАЈУ НАЦИЈУ

Овако више – не може.

Жртва дугогодишњег планског, дуготрајног и беспризорног урушавања медија и медијске струке одавно више нису само медији. Први и највећи страдалник је нација, или, ако ћемо прецизније, онај обичан мали човек, који би на основу медијских информација требало да формира свој политички став, друштвени ангажман, културни доживљај, моралну слику…

Слободан човек је само онај који на основу валидних и општедоступних информација, слободном вољом, кроз процес мишљења, доноси одређене одлуке. Остало, свака варијанта, варијација или компромис, представља манипулацију.

Јер, медији информишу. И образују. Све ван тога је пропаганда и нема везе са информисањем.

И нека се овде заврши филозофија, па да скинемо рукавице.

Ако претпоставимо да је основни проблем у медијима у Србији – цензура односно аутоцензура, који су проузроковани егзистенцијалним или безбедносним страхом, или пословичном снисходљивошћу и удвориштвом, или незнањем, морамо да се сетимо да је тога било увек: и у доба титоизма, и с првим зрацима демократије, и у радикалном слобизму, и у Бебином ванредном стању, и у време Тадићевог мешетарења и данас, када Вучић и његова дружина све банализују. Можда је слика била нешто лепша тек краткотрајно, за Ђинђићева вакта, али је и тада била далеко од жељене.

Али, није само то. Медији се свесно, плански уништавају. У временима када би свака одговорна власт, која води рачуна о будућности државе и народа, радила у корист медија, па – што да не – и помогла њихову друштвену транзицију, која се стицајем околности „упарила“ с неопходношћу технолошке транзиције – у Србији се дешава супротно. Иако – сиц! – у највећим и најзначајнијим медијима има и директног и индиректног власничког удела, уместо да медије подржи и стимулише у враћању улоге друштвеног и политичког контролора (не волим онај у САД омиљен термин „пас чувар демократије“, иако је одговарајући) српска влада (па ко год да је у ком год тренутку персонализује) чини све да их уништи или сведе на ниво пропагандног средства за краткорочну политичку употребу.

Медији се уништавају кадровски (прогоном способних и новинара од интегритета, и довођењем неуких и „лаких“ кадрова), економски (отета дистрибуција и адвертајзинг – „маркетинг“, невероватна пореска политика), морално (јавно таргетирање неподобних – медија и новинара), технички (немогућност инвестирања у нове технологије и савремена техничка средства) и тако редом. Томе треба додати потпуно нерегулисану сферу „интернет новинарства“, где је рекао бих апсолутно безакоње и потпуно отворен пут злоупотребама, лажном информисању, манипулацији… Не треба занемарити ни перманентно пласирање, нелојално конкурентних и законима и правилима струке недоступних, подобних „медија“ – примитивних пропагандних памфлета под нескривеном контролом какве политичке и/или економске интересне групације – што урушава и последњи, мада никад доминантни економски стуб, продају; и убијање политичког и културног бића у становништву пласирањем јефтиних, таблоидних, „ријалити“ програма и садржаја – што такође убија продају, али с оне друге стране, с стране купца.

За то време, гледаност и слушаност електронских, и тиражи штампаних медија, драматично падају. Некако се „држе“ само таблоиди (односно „ријалити“ садржаји), дакле, управо оно што радикално урушава национално,  културно и образовно биће. Управо оно, чему би свака свесна и национално одговорна влада требало да стане на пут.

На сликама: тиражи дневних листова у Србији у септембру 2016. и јануару 2017, по подацима дистрибутера

Уређење медијске сцене у Србији је, рекао бих, од виталног, националног значаја. У једном ровитом друштву неизграђене колективне политичке свести и ниских културних стандарда, урушеног образовног нивоа и упитних моралних норми, здраво новинарство и здрави медији чине један од темељних стубова оздрављења и будућности народа и државе.

Како доћи до тога? Први и основни услов је – политичка воља. Дакле, политичари који гледају у будућност, раде у интересу народа и државе (али стварно!) и који се не плаше новинарске контроле и критике, већ их подржавају. Када се тај, можда и најтеже остварив услов, испуни, следе други задаци. „Развенчавање“ медијске струке од тајкунског присуства, враћање адвертајзинга и пласмана под окриље медија, уређење законске регулативе и поштовање закона (нпр, сфера интернет медија, ауторска права, радно право и тд.), пореска политика која помаже нормалне медије а битно отежава рад таблоидима, финансијски подстицаји за технолошки развој, кадровско оснаживање и образовање и „дообука“ новинара, јачање примене Кодекса и етичких норми, искорак постојећих удружења вaн оквира „дебатног клуба“…

Много је тога шта треба и шта може да се уради, и вероватно ће у будућности бити тема посебних текстова. Много је то посла. Стање је катастрофално. Не (само) у медијима и новинарству. У држави. У народу.

Али – овако више не може. Нема више простора за чекање. Што се пре почне са сређивањем, пре ће се осетити ефекти.

Или ћемо се још дуго вртети у лавиринту пропагандних билтена, који су се некада звали медијима.