КАД НОВИНАРИ ЛАКО КЛЕКНУ

 

Било би сјајно када би најновији испад једног српског политичара према „седмој сили“, био – кап која је прелила чашу. Ону чашу понижавања и срозавања новинарске професије и новинара. И када би бахато-примитивна и сексистичка констатација „министра одбране“ Братислава Гашића (48), „Бате Сантоса“, лица из Крушевца, лица полемичне школске спреме и дискутабилне стручности у сфери одбране – да „воли новинарке које овако лако клекну“ била узрок јединствене реакције новинарске професије и јасне и недвосмислене поруке – „доста је„. И да се бар, ако ништа друго, лице Гашић убудуће, не до краја мандата, већ до краја живота, па коју год функцију обављао, лиши било какве медијске пажње.

Данас сам на то позвао колеге.

Бојкот

Бојкот

 

И раније је било основа за бојкот, али до њега није долазило. Ни кад је сам Гашић „пропитивао“ новинаре зашто нису чланови СНС. Ни када је „министар“ Велимир Илић шутирао новинара. Ни када је „министар“ Александар Вулин „подвикнуо“ да новинаре не треба да занима шта раде правосудни органи. Ни када је „посланица“ Горјана Маринковић, манифестујући завидан двоцифрени IQ, почела да новинаре учи свом послу и пресуђује шта се у медијској сфери сме, а шта не. И када су разноразне шефице кабинета „постројавале“ новинаре. И када је „председник“ Борис Тадић давао своју „визију“ новинарске професије. И када је… Таквих „и када је“ има превише, а новинарске реакције премало.

Приметили сте да овде називе јавних функција пишем под наводницима. То зато, што у мом систему вредности, председник, министар или посланик морају да покажу веома висок ниво културе, стрпљења, коректности и васпитања, управо због функција које носе. А ови и други наши политичари то не чине.

Сећам се, у време када Слободан Милошевић и његов СПС нису никада били јачи, а садашњи ППВ и министар иностраних послова, Ивица Дачић, портпарол странке, новинари СВИХ медија знали су да оду са његове конференције за штампу, када би овај, бахато и без образложења, закаснио више од 30 минута. Био је то наш начин да искажемо протест и затражимо поштовање. Не, ни тад нисмо били поштовани, и тада су партијски кадрови у врху медија „препакивали“ шта треба и добијали диктат уређивачке политике кроз слушалицу. Али, ми смо стали сви заједно, уредници, какви год да су, су нас подржали, и Дачић је на следећој КЗШ прео као мала маца, иизвињавао се. Да ли је то било искрено или „нужда“ по налогу из Толстојеве, сасвим је неважно. Битно је да су „пси чувари демократије“ натерали политичаре да промене став и понашање, макар у једном тако ситном сегменту.

Нећу говорити шта се у међувремену подогађало, сви знамо. Верујем да би се и колегиница из Б-92, која је директно увређена Гашићевим речима, сама најрадије покупила и отишла – да је знала или бар претпостављала да ће имати подршку уредника. Логичније ми је, међутим, да помислим да би због тога само претрпела рибање, казну или можда чак и отказ, јер би „уредник“ само размишљао о својој позицији. И о томе ко би га звао из Вучићевог кабинета, или ко би газду Грка одатле звао, због тога.

Факат, сами смо највише криви што нас политичари „поштују“ оволико колико нас поштују. У томе Гашић није изузетак: он је само бахати примитивац, који овако демонстрира моћ. Може му се, јер је навикао да ће иза сваког свог потеза или имати директну подршку премијера (афера „Хеликоптер“) или бурне аплаузе кафанско-алкохоличарске дружине, немоћне да жену честито задовољи, али моћне да је увреди и понизи. Реално, с обзиром на број страдалих новинара, чија су убиства још неразјашњена, с обзиром на број претњи, постављених бомби, паљења аутомобила, пребијања… ово је, можда, „ситница“.

Овде не говорим зашто новинари раније нису реаговали. Требало је, нису, моменат је прошао и шта је ту је. Не помињем ни ту аферу „Хеликоптер“, јер сматрам да у уређеним друштвима – а верујем да сви тежимо да Србија буде таква – такве ствари ипак треба препустити независним правосудним органима, а не суду партије, новинара, руље, свеједно. Овде дакле говорим да сада треба да се реагује. Коначно. Али и чврсто.

Сувише смо урушени као професија, сувише подељени, сувише великом броју људи хлеб зависи од ово мало радних места у новинарсту. Па ипак, нека црта мора да се подвуче, макар за почетак била и бесмислено ниско. Подизаће се потом лествица стандарда. У супротном доћи ћемо у ситуацију да кукамо над судбином, али да је не мењамо ни у једном моменту, јер „требало је раније“. А то је изговор за неспособност и кукавичлук.

При томе,  колегиница из Б-92 већ је писала о Гашићу, што се овоме можда није свидело, и баца унеколико другачије светло на све: да спорна изјава није и не може бити лапсус, већ врло свестан чин.

Добро је што је Вучић реаговао. Добро је и што се Гашић одмах извинио. Али то једноставно није довољно. Нити новинари, као професија, смеју да допусте да на томе остане. Ово је, једноставно, дно. Ако на овоме остане, сутра ће свако моћи да бије или пљује новинаре, вређа их и понижава, некажњено. Новинарство као професија ће се претворити у пукo преношење изјава. А то је оно шта и политичари и тајкуни желе.

Једном сам, као уредник спољне рубрике, казнио искусног новинарског вука, дугогодишњег дописника из иностранства, једног од оних недодиривих, чије се речи дан-данас цитирају. Казнио сам га јер је нарушио интегритет професије. Била му је то прва казна у каријери, а био је пред пензијом. Тако сам „ушао у легенду“. Ипак, он је то прихватио, схвативши да је и колико погрешио. Млађе колеге су, такође, виделе да нема заштићених и да су аршини исти за све. Резултат је на крају био одличан, за све.

Управо ту логику очекујем и у овом случају. Ни мање ни више него – смену Братислава Гашића са свих функција и његово одстрањење из јавног и политичког живота. На нама је да притиснемо и не одустанемо. Нека „Бата Сантос“ буде пример.

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *